Cvećara Neven - Novi Sad  
Toggle Content
Toggle Content Osnovni Meni

Toggle Content Sadržaj


Toggle Content Google
Google

Web Neven

Sadržaj › c) Uzgajivači
c) Uzgajivači



    Sakupljači biljaka donosili su biljke kući: tada su ih uzgajivači počeli menjati. Da bi zadovoljili želje kupaca za novim biljkama, mnogi rasadnici pomagali su finansiranje ekspedicija ili su slali svoje skupljače, ali njihova najvažnija uloga bila je u "poboljšavanju" onoga što su doneli sakupljači biljaka. To je obično značilo uzgoj biljaka sa većim i lepšim cvetovima i sa upadljivim lišćem. Kao rezultat toga, mnoge današnje sobne (kao i vrtne) biljke jedva se mogu prepoznati kao potomci svojih divljih predaka. Čak i biljke koje su se uzgajale davno pre nego što ih je upoznao Zapad - posebno u Kini i Japanu - pretrpele su velike promene. To se postizalo na dva načina, od kojih su i jedan i drugi vrlo daleko od Darwinove teorije prirodne selekcije. Jedna metoda, ona najranija, sastojala se u tome da se odaberu najatraktivnijesadnice izrasle iz semena izvorne biljke i da se iz njih dobije seme. Nakon toga sledi dalja selekcija. Druga je metoda bila da se proizvede hibridna biljka što je praktično značilo ukrštavanje različitih vrsta istog roda. Međutim 1717 godine Thomas Fairchild, botaničar i vlasnik rasadnika u Londonu proizveo je prvi hibrid između karanfila i turskog klinčića. Taj uspeh ga je zabrinuo jer se kao pobožan čovek bojao da se takmiči sa Stvoriteljem.
 
    Sledećih godina izvedeni su daljnji eksperimenti sa hibridizacijom na povrću, voću i na nekom cveću, na primer, sa rodom Pelargonium. Međutim tek u 19 veku uzgoj hibrida se proširio i ukoro je postao pomama. Bilo je mnogo materijala za obradu - bujica novog egzotičnog bilja nastavila je teći i posao rasadnika je cvetao. Rad u rasadnicima postoji kao priznata struka od sredine 16 veka. Do kraja veka bilo je 15 većih rasadnika u Londonu i dva ili možda tri u provinciji, a za manje od 50 godina već ih je bilo oko stotinu širom cele zemlje. Do 19 veka njihov broj se povećao na 250.
 
    Mnogi od tih rasadnika bili su beznačajni, ali bilo je tu i velikih - najpoznatiji u Engleskoj bio je rasadnik koji je vodilo 5 generacija porodice Veitch: jedna grana delovala je iz Chelsea, a druga iz Exetera. John Veitch, vrtlar iz Škotske, osnovao ga je 1808 godine, ali njegov unuk John Gould Veitch bio je najpoznatiji član porodice. 1860 godine bio je prvi istraživač koji je došao u Japan, nakon što se ta zemlja otvorila za strance. Držeći se tradicije sakupljača biljaka, doživeo je brodolom uz obale Ceylona i izgubio svu imovinu. Kad je konačno stigao u Nagasaki, nije mu bilo dopušteno da istražuje zemlju, nego samo da posećuje rasadnike u okolini grada. Bio je učesnik jedne od prvih ekspedicija Evropljana koje su se popele na svetu planinu Fujijama. Taj događaj proslavljen je uz šampanjac u hramu na vrhu brda i uz pevanje engleske himne. Na sledeću ekspediciju i u Australiju i ostrva Južnih mora krenuo je radi biljaka za staklenike koje su tada bile u modi. U Wardovim kutijama doneo je vrste Pandanus veitchii, Codiaeum, Cordyline i Dracaena. Uskoro se razboleo od tuberkuloze i umro u starosti od svega trideset jedne godine. Njegov nećak Peter (Veitch iz Exetera) lutao je svuda po svetu i doneo paprati, orhideje i mesoždernu biljku Saracenia, a njegov sin James dve godine je tražio biljke na Dalekom Istoku.
 
    Među sakupljačima koji su radili za Veitcha bili su Thomas Lobb, koji je krstario Dalekim Istokom u potrazi za orhidejama i našao je Vanda Tricolor: Charles Maries, koji je doneo Primula Obconica i Hydrangea macrophylla iz Japana i Kine: E. H. Wilson, koji je po njih otišao u Kinu kad su mu bile svega dvadeset i dve godine. Richard Pearce, vrtlar kod Veitcha, doneo je iz Južne Amerike tri od pet otkrivenih veitchovih vrsta Begonia. Od ovih, zajedno sa još jednom vrstom Veitch je proizveo današnju vrstu Begonia tuberosa - izvanrednu tvorevinu hibridizacije na koju bi svaki rasadnik sa pravom mogao biti ponosan.
 
    Rochford je ime koje sada dominira Britanskim uzgojem sobnih biljaka. Lozu je osnovao Michael, koji je stigao u London iz Irske pedeset godina nakon što je Veitch došao iz Škotske. Sagradio je rasadnik u Tottenhamu. Iako mu je strast bila vinova loza, uzgajao je vrste roda Dracaena, Ficus, paprati i Solanum za božićno tržište. Kad je umro 1883 godine, dva njegova sina, Tom prvi i Joseph, već su napredovali sa vlastitim rasadnicima u Lea Valley: Joseph se posvetio uzoju paradajza, a Tom uzgoju ukrasnog bilja u saksijama. Nije prošlo mnogo vremena i Tom je imao stotine staklenika sa palmama, uzgajao je stotine hiljada paprati i zapošljavao je 400 ljudi u svojim staklenicima. Velika ljubav bile su mu orhideje i ljiljani i kad je umro 1900 godine u svojoj 52 godini, radnici su mu znak zahvalnosti ispleli krst od orhideja visok skoro tri metra. Preduzeće je uspešno radilo još neko vreme nakon njegove smrti, ali prvi svetski rat i smrt Toma drugog, kriza tridesetih godina i drugi svetski rat vratili su ga na sam početak. Tom Rochford treći spasio je preduzeće i razvio ga je u veliku organizaciju kakvo je i danas, koje se potpuno temelji na uzgoju sobnog bilja.


(11659 Čitanja) Strana Prilagođena za Štampu
[ Vrati se na Istorija sobnog cveća ]





Facebook Button
Instagram Button
Google+ Button
Pinterest Button
Twitter Button
YouTubeButton



Posetite naš novi sajt na: Cvećara Neven



Interactive software released under GNU GPL, Code Credits, Privacy Policy


Pregledano strannica

Google+